Job

Poglavlje 17

1 Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene vec se skupljaju grobari.
2 Rugaci su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.
3 Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan nece da udari.
4 Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im neceš da opstanu.
5 K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oci gasnu,
6 narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.
7 Od tuge vid mi se muti u ocima, poput sjene moji udovi postaju.
8 Zacudit ce se zbog toga pravednici, na bezbožnika ce planuti cestiti;
9 neporocni ce na svom ustrajat' putu, covjek cistih ruku ojacat ce još više.
10 Hajde, svi vi, necete li opet pocet', tÓa medu vama ja mudra ne nalazim!
11 Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.
12 'U noci najcrnjoj, dan se približava; blizu je vec svjetlo što tminu izgoni.'
13 A meni je nada otici u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.
14 Dovikujem grobu: 'Oce moj rodeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'
15 Ali gdje za mene ima jošte nade? Srecu moju tko ce ikada vidjeti?
16 Hoce li u Šeol ona sa mnom sici da u prahu zajedno otpocinemo?"